Парламентарни опозициони лидери су одлучили да преузму вођство над свеопштим народним бунтом, већ виђеном техником самопроглашавањем за позивара. За тај округли сто, неке су позвали, а неке не. Позивање преко медија није позив који има за циљ озбиљно и искрено окупљање. То је најобичније оглашавање и рекламерство. 

Позив на стварање великог фронта против режима, је свакако злонамеран, јер у старту тврди да фронт не постоји. Наравно да постоји и водимо га сви. Свако спрам своје снаге. Тренутно највећа снага је у студентским рукама, али постојимо и ми остали као снага која је ван парламента. 

Уједињење мора у себи да садржи тачку окупљања. Ако је то борба против режима, онда главну реч мора имати највећа снага, а то су студенти са својим професорима. Главну реч не могу имати они који калкулишу у тој борби.  

Зашто то кажем? Образложићу. У тој борби калкулишу сви који имају дебеле бенефиције од свог скупштинског учешћа, попут странака ССП, НПС, ЗЛФ. Они не желе да напусте Скупштину и појачају притисак на режим. Напуштањем Скупштине притисак на режим би се појачао врло брзо, јер Србија би постала једина држава у Европи у којој власт има 100% мандата, а то је сложићемо се неодрживо стање за државу која тежи ЕУ. Врло брзо би дошли до избора, који би резултирали новом равнотежом у друштву, што и јесте циљ избора.  

Такође, неприхватљиво је да нас стално једни те исти позивају на јединство, а први се понашају толико охоло да је са њима незамисливо сарађивати на било који начин. „Уједињена опозиција Србије“ је показала да није у стању чак ни договором да изабере председничког кандидата. Једном је то урадио Драган Ђилас у име свих, избором Здравка Поноша, који је при томе био члан странке, која није желела да га кандидује. Други пут створена је „Србија против насиља“, на чијем списку опет није било места за све. Било је места само за подобне, искључиво оне који су спремни да наставе да слушају Драгана Ђиласа.   

За мене лично није проблем да постоји један лидер, којег сви слушамо, али тај лидер мора имати и одговорност. Драган Ђилас је у два везана изборна циклуса био једини лидер који није имао изборни резултат, нити је његов штаб успео да се у изборној ноћи огласи са било којим податком. То су успеле све странке, сем коалиције окупљене око Драгана Ђиласа, коме је  два пута у два изборна циклуса (2022 године  и 2023 године) пала апликација. То је неозбиљно и он за мене више не може да води било какав изборни процес, а камоли да окупља у јединствен фронт. 

Као неко ко је дуго година у приватном послу, морао сам да научим да правим тимове око себе. Морао сам да научим и ко смета у тиму. У овом опозиционом тиму смета управо Драган Ђилас, али и сви остали сујетни страначки прваци који губе изборе из циклуса у циклус нежелећи да се повуку из политике.   

Промишљено би било али и поштено да се на таласу друштвених промена које следе, постојећи истрошени страначки прваци повуку и препусте лидерске позиције неким новим лицима. Студенти су најрадикалније отишли у томе, схватајући да је неопходно да се одстране политичари из овог процеса. 

Морао бих да похвалим неке лидере из неких ранијих времена који су то чинили без икаквих проблема. Нпр. Војислав Коштуница, Велимир Илић, Зоран Живковић, Стојан Ст Протић, сви они су након више изборних циклуса рекли доста. Нећемо више, нека сада борбу воде нови људи. Зашто је то страшно за Драгана Ђиласа, који се грчевито држи за својих 5-6%? Нелогично је да са тим процентом уцењује целокупну коалицију. Мирослав Алексић такође је већ био коалициони партнер у власти са СНСом, па опозициони посланик са Ненадом Чанком и Борисом Тадићем, па опозициони посланик са Вуком Јеремићем и сада би да се наметне студентима? То је непринципијелно, на срећу студенти су то схватили.  

Позивам све непарламанетарне снаге да не дозволе да буду опет увучени у коалицију Драгана Ђиласа, који је Мирославу Алексићу наметнуо улогу позивара, и да се ограде од разних ЦРТА, ЦЕСИДА, и сл. Свеопшти народни бунт треба да воде лидери из народа а не самопрокламовани дебело плаћени политичари. Похвалио бих и добротвора Алека Кавчића који је својим иступом заштитио достигнућа наших студената, које је неко желео да преотме.