Обраћање председника Вучића са Сајма наоружања у Абу Дабију упућује на немоћ Србије да прати техничко-технолошки развој наоружања у свету.

Подсетио бих да је држава као што су Уједињени Арапски Емирати била бедуинска до 1954. године. Њен развој је био брз и са јасним циљем, па смо тако данас у парадоксу да Србија, као некадашњи гигант у производњи оружја, данас купује савремене дронове од некадашње бедуинске земље, која је до педесетих година живела под шаторима и са камилама. То говори много о Арапима, који су своје слабости препознали, радили на њима, а данас су продавци дронова војно-индустријски заосталој Србији.

Остаје отворено питање зашто сами не инвестирамо у савремене технологије са домаћом интелигенцијом? Зашто куповинама оружја потпомажемо туђе економије, уместо да истим тим новцем подижемо своје фабрике? Зашто не подржати струку и усмерити ИТ сектор, који се толико по добру помиње у Србији, ка најсавременијој војној технологији?

Ни за један озбиљан народ није вест куповина, за њу не треба много памети. За продају треба и њој треба да се радујемо.

Србији треба нова модерна војна индустрија, а не, као досад, нископрофитабилна производња масовне муниција уз огроман животни ризик са трагичним последицама.

Владимир Ковачевић, председник Нове – Да се струка пита (Нова Д2СП)