Дан жена. Датум када прослављамо све оно што је постигнуто дугогодишњом борбом за права жена. А постигнуто је много. Закон је бољи, жена заштићенија и економски и правно, али да ли је у реалности баш тако?

Промена закона нам није показала ефикасност и примену закона у пракси. Многе жене су и даље обесправљене, уцењене, сексуално условљене, шиканиране на разне начине, примају мање плате, и даље тешко долазе до високих позиција у односу на мушке колеге. Колико је бољи и квалитетнији живот женама са инвалидитетом? Или и даље жмуримо на њихове проблеме? Колико је у реалности боље женама која имају дацу са посебним потребама? Закон јесте бољи, али да ли се и како спроводи?

Јавност је обавештена да се девети пут за само девет недеља десило најекстремније кршење људских права – убијено је девет жена. Нечијих мајки, нечијих сестри, ћерки више нема. Убиство мотивисано мржњом према женама назива се фемицид. 27 фемицида у прошлој години и чак 9 на самом почетку ове године јесу позив на узбуну.

Сваки фемицид је могао бити спречен. Где се заказало? Заказало се у спровођењу заштите. Заказало се због нестручности. У државним службама су запослени најбољи климоглавци, највернији обожаваоци власти, а не стручњаци. Зар у нашој држави још није образован кадар који би поправио ситуацију у социјалним службама? Немамо стручњаке психологе, психотерапеуте, психијатре који би радили са осуђеним насилницима? Имамо, али не раде на местима на којима би могли да направе неку значајну промену. И тако је у свакој институцији. Тако је на свакој позицији у систему. Земља оболела од хроничног недостатка стручног кадра, а лечење ни на помолу. Само је дијагноза установљена.

Сања Клипа Гавански, чланица Градског одбора Нове Д2СП Нови Сад