Председник Нове – Да се струка пита, економиста и привредник, оснивач компаније „Ave&VetMedic“, у склопу које је и фабрика ветеринарских лекова и суплемената „VetMedic“, Владимир Ковачевић у интервјуу за емисију „Пољопривредно добро“ Радио Новог Сада и Радио-телевизије Војводине говорио је о томе како побољшати стање у сточарству и колико је у том процесу важна квалитетна превенција и подршка ветерине.

Са председником Нове Д2СП разговарао је уредник емисије Ђорђе Симовић.

Који су основни проблеми сточарства у Србији?

Сточарство у Србији одувек је било талац неких политичких интереса и са недовољно пажње су се људи обраћали сточарству. Пре свега, ако се осврнемо на то ко су били министри задужени за аграрну политику, то су, по правилу, људи који никакве везе у свом претходном професионалном животу нису имали са сточарством. Онда није ни чудо што нам је сточарство претходне године практично преполовљено. Ту чак није ни важно ко је директан аутор тога, суштина је да имамо стравичне последице – да је годинама сточни фонд падао да би се прошле године стрмоглавио, што је највећи пад у броју животиња од Другог светског рата.

Хитно морамо да прогласимо сточарство стратешком граном, из неколико разлога. Први је зато што је човеку неопходно и месо и млеко, своје месо и своје млеко. Зашто то истичем? Зато што смо се ми, као држава, определили да не гајимо ГМО житарице, које, по правилу, имају веће приходе и отпорније су на различите временске услове. Ми смо разумели да та модификација, кроз ланац исхране, утиче и на геном човека и као друштво и држава смо рекли да је то за нас неприхватљиво. Нисмо се довољно окренули ка суштини, допустили смо да увозимо месо, и то обилато, животиња које су у Европској унији гајене ГМО житарицама, и онда се питам: Где је ту наш сељак и шта ми то, заправо, радимо?

Дакле, ако је домаћа производња у питању, она је облигаторна да ради са житарицама које су мање профитабилне, дају мање приноса и мање су отпорне на сталне временске промене у односу на житарице које се користе у Европској унији и плус Европска унија је урадила домаћи задатак који ми нисмо, она је препознала да је тренд такав да млади не иду ка сточарству, да сточарство доживљавају „робијом“, а подсетио бих да нарочито крупна стока, у зависности да ли су то бикови или краве, захтева третман готово целог дана. Ако животиња коју чувате тражи да је појите, музете, храните три-четири сата, то је робија већа него што је робија Централног затвора у Београду – у Централном затвору макар лежите, једете и не радите ништа, а овде имате буквалну радну робију и зато ти сељаци не иду ни на славе, ни на рођендане, нити су склони савременом животу. Због тога младих људи немамо у сточарству. Тако се то догодило у целој Европи. И шта су урадили Европљани? Обилатим и масивним подстицајима усмерили су људе да профитом ту „робију“ ипак начине прихватљивом. Они подстичу своје сточаре да имају јефтино млеко и месо и да све вишкове који се направе подстицајима ослободе тиме што ту врсту производа шаљу у земље који нису довољно регулисале ову област, а то је Србија.

Знамо да се годишње између две или три милијарде евра потроши на одбрану нереално високог курса динара. Колико јак, односно прецењен динар погодује овом целом сценарију који имамо у сточарству, да се, напросто, трговцима исплати да увозе ову робу из иностранства?

Лично сматрам да морамо да стекнемо вештину преображаја. Ми смо друштво које је наклоњено куповини и увозу, а треба да пређемо у друштво које је наклоњено и извозу и продаји. Преко 50 одсто прихода у буџету долази наплатом ПДВ-а из увоза и царином. Из угла економије, ми смо дубоко оболело друштво. Да бисмо остварили тако обилат и масиван увоз, најважнији алат треба да буде стабилан курс. Наравно да стабилан курс погодује увозницима, а не погодује извозницима. Ако би се мерама Централне банке другачије уредио курс, тада би се побољшала компаративна предност наших произвођача у односу на стране.

Међутим, баланс треба направити око општих интереса у Србији. Не могу да игноришем сазнања да је велики број грађана Србије задужен у кредитима и ако бисте направили дебаланс тог стабилног курса, онда бисте имали ситуацију да сте унесрећили један значајан број људи у Србији. Према томе, треба бити јако опрезан око квалификације да ли тај курс треба да буде „мекши“ или не. За то сам да се разним програмима заштитимо и подстицајима неких значајних грана, као што је то сточарство. Залажем се за то да сточарство прогласимо стратешком граном и тако га третирамо – ако је нешто стратешко, онда га негујете, заливате, подстичете, додатно обраћате пажњу. Ниједно друштво нема неку велику срећу ако нема довољно развијено сопствено сточарство. На крају, то је све повезано – преко хране имате утицај и на здравствено стање укупне популације. Нема већег значаја за човека него да има здраво месо и млеко.

Шта је добро у субвенцијама и у субвенционисању сточарства које држава даље, а шта би ваљало поправити?

Држава не обраћа довољно пажњу на српске сточаре, а када се догоди да практично доведемо до нуле, или близу нуле, производњу меса и млека, онда се брзо пробудимо и неким масивним активностима, тражећи брзи одговор тржишта, „сипамо“ новац у пољопривреднике, по правилу чак и несмотрено. Када све то сагледамо са дистанце, кроз време и простор, најчешће овако изгледа – да сточар затражи десет динара или стотину хиљада, а да држава разуме да је потребно да дâ шест или седам у односу на тих десет, никада довољно да би сточар био задовољан.

Предлажем да за промену, а свашта смо покушали, смо то још нисмо, макар масивно и претплатимо субвенцијама сточаре, да видимо како ће то бити, што се, заправо, није догодило од Другог светског рата. Јер сточарство покреће масу друге индустрије, ту је ратарство, прерада и стотину других ствари. Најглупље земље света произвде житарице које извозе, ту нема неке памети, из угла економије то је велика глупост, а најпаметније земље света производе мало житарица, али их пуно увозе јер су направиле производ за који је неопходна житарица, оплемениле је својом индустријом и својим радом и тај производ продају по целом свету. Погледајте шта Италија ради са тестенином, извози пециво, кекс… Хајде да се угледамо на неке земље које су то штиво већ савладале. Време је да се пробудимо.

Недавно је најављено и кренуло је са спровођењем, неко је увидео катастрофалну ситуацију у свињарској производњи, па смо сад почели масовно да увозимо прасад уместо да их производимо. Како видите тај сегмент?

Нова министарка (пољопривреде, шумарства и водопривреде Јелена Танасковић), која је заменила претходног министра, дошла је са задатком да поправи ствари, и она поправља онако здраворазумски, како мисли да треба. Држава је сагледавањем тог проблема направила меру да се подстиче увоз прасади, јер то тренутно подилази потребама тржишта. Међутим, права мера би требало да буде не увоз прасади, него увоз назимица, односно крмача и да те крмаче уђу у оборе српских произвођача и сточара и да имамо своју прасад, а не туђу и увозну.

Ми у ветерини имамо коефицијент прашења, којим најчешће калкулишемо, 2,5. То значи да се крмача једне године опраси два пута, једне године три пута. Ако крмача, бар ове које се у Србији најчешће гаје, има 14 сиса, то значи да можемо да очекујемо 35 до 37 прасади током једне године. Ако је сточар поклао крмаче, он то ради онда када је дубоко разочаран и онда када не жели више никада да се бави узгојем и држањем прасади и товљеника за индустријску производњу. То је нешто што није смело да се догоди у Србији, а догодило се.

Како коментаришете чињеницу да премије за млеко, колико год држава да одвоји, толико млекаре које откупљују млеко смање за износ те премије? Како уредити премирање млека, а да тај новац дође до сточара?

Можда је некад било компликовано, а сад је толико једноставно. Држава се определила да премије иду преко система које је лако контролисати. Дакле, ту су лако били прерађивачи или откупљивачи млека. Међутим, пошто је сада толико уситњено држање крава треба ипак сагледати могућност да субвенције директно иду одгајивачима и пољопривредним газдинствима. Видео сам да је министарка (пољопривреде, шумарства и водопривреде Јелена Танасковић) инсистирала да се свако регистровано газдинство сада пријави на еАграр. Дакле, никада није једноставније него што је данас да се субвенције директно додељују пољопривредним газдинствима и не треба ту између да буду никакви комутатори, нити прерађивачи, нити откупљивачи.

А шта ћемо са Националном референтном лабораторијом у Батајници? Већ пар година је опремљена, а никако да заживи то независно визирање млека.

Чуо сам да ће се ових дана коначно нешто и променити. Нажалост, то је тако. Баш због тога смо имали ситуацију да смо, када није било довољно млека, када се увозило млеко у праху, били под ризиком да и то млеко у праху буде недовољно исконтролисано. Свака земља света форсира производњу млека и држање крава, а све вишкове је једноставно ускладиштити. Сећамо се, некада смо у војсци имали складишне робе какво је млеко у праху. Оно је лако за држање, има дуг рок. Према томе, млеко у праху могло је бити производ којим бисмо снабдевали и друге државе, а ми смо дошли у ситуацију да га увозимо због недостатка вештине Националне лабораторије. Питање под којим условима је држано и каквог је квалитета било млеко у праху којем је додавана вода и пуштано у технолошки поступак, па смо имали „Кравицу“, на коју смо навикли да пијемо, а порекло је било заправо неког пољског млека у праху.

Ваша област где сте се показали као привредник је ветерина, па бих волео да скренемо мало и на тај део. Колико има истине у томе да млади ветеринари преферирају да се баве тим послом у урбаним срединама, да се специјализују за псе и мачке, а да село и крупну стоку избегавају?

Нажалост, сада се десио парадокс. Пре свега, моја породица је у фабрику ветеринарских лекова уложила значајна средства и данас је она најзначајнији произвођач ветеринарских лекова на Балкану. Због тога ми имамо велику повезаност и са Ветеринарским факултетом јер учествујемо у едукацији младих студената, размењујемо мишљења, и многи студенти долазе да посете фабрику у Вршцу. Ми смо ту уочили једну масивну промену у демографској структури студената – некада су студенти Ветеринарског факултета били више од 80 одсто мушког рода, јер је поимање мушких ветеринара било такво да ће радити у неким стајама, да ће бити у неким фармама, што, можемо да се сложимо, више приличи мушкарцима у односу на жене. Међутим, како је време одмицало, како је дерогирало сточарство – и млади људи су паметни, лако уочавају – и како су се мењали трендови у Европи и свету, па и у Србији, данас је демографска структура Ветеринарског факултета таква да је наклоњена псу и мачки, односно кућним љубимцима, дакле емоцији. Осамдесет пет одсто студената Ветеринарског факултета данас су девојке, а свега 15 одсто мушкарци.

Сматрам да је држава та која треба да направи баланс у интересима целе популације и то је основни интерес државе, да неке трендове умирује или подстиче. Ми смо данас у потпуном дебалансу у односу на укупне животиње које су присутне у Србији. Тренд је растући, преко 25 одсто сваке године расте број хоби-животиња, животиња које негују наше емоције у сопственом животу, у односу на фармске животиње.

Колико је млад ветеринар који изађе са факултета, у неком просеку, тамо сте, гледате, оспособљен да се одмах бави тим послом и шта му је потребно да би овладао тим послом колико струка захтева?

Суштина је да није лако бити успешан ветеринар и да треба пуно година. Не знам колико то људи знају, а ми учимо то пошто у нашим компанијама раде и лекари, фармацеути и ветеринари, ми имамо једну крилатицу, коју знају ветеринари, а не знају лекари, а то је да „ветеринар лечи човечанство, а лекар човека“. Значи, све грешке које направи ветеринар, које касније преко исхране дођу у човечји организам, заправо последице сачека касније лекар.

С тим у вези, морам вас питати како да сведемо употребу антибиотика на нашим фармама на разумску меру?

Тиме што ће се амбијентални живот у одгајању тих животиња значајно повећати. Ти трендови су у току. Већ сада имате издвојено шест, седам, осам, сигурно десет система који су то разумели, у односи на неки претходни период, што се тиче одгајања животиња. Најчешће су то сложени системи који имају и неке своје маркете, макар је тако у Србији, па имају и тај retail, малопродајну мрежу, и онда знају чиме да утове животињу ако је у питању месо или ако је у питању одгајање крава па ће се млеко зачас упаковати, прерадити и ставити у малопродају.

Дакле, дизањем амбијенталних услова одгајања животиња, оне су веома осетљиве, нарочито када су питању товљеници који су осетљиви на промају, стајске мирисе, осетљиви су на све, када то будемо довољно разумели онда ћемо довести себе у ситуацију да веома малу количину антибиотика користимо за њихов нормалан живот.